X hits on this document

Word document

TIHOMIR JOVANOVIĆ – TOĆA - page 30 / 78

220 views

0 shares

0 downloads

0 comments

30 / 78

аспекта, доста скраћена она сваком добронамерном читаоцу убедљиво показују будуће правце развоја психијатријско психолошких дисциплина које имају за циљ излечење а не ¨хемијску зависност¨ болесних и неадаптираних особа. Мултидиисциплинарна психијатрија, како је види наш аутор, на једној страни мултидисцплициран приступ психијатријском болеснику и облике ангажовања,, а на другој страни, сваког пацијента сагледава као особену личност, као случај за себе који се не може шаблонизирано третирати према општим правилима терапије која се ослања само на формалну дијагнозу.

             Са овим теоријским прилогом и са ¨Мислима¨ које нам др Јовановић формулише у овој књизи, он се приближава Јасперсовом схватању да психијатријсkи третман уместо замагљивања треба да буде ангажовање и разјашњавање које се, на крају, претвара у  ¨неку врсту филозофског подухвата¨ чија су есенција ¨Мисли који лече¨.

             У теоријском делу књиге ¨Мисли које лече¨, који је др. Јовановић додао свом другом издању, у кратком прегледу развоја филозофске мисли, аутор је показао како се постепено развијала самосвест односно свест о самој себи. Преглед полази од Анаксагоре преко Аристотела и средњег века до новог доб. Свест прво спознаје свет око себе, свест о објекту, а тек потом сопствену суштину. Или, како истичу филозофи егзистенцијализма (Сартр) – свест о објекту претходи односу према субјекту, саморефлексији. Свест се дакле, као инструмент спознаје развијала милионима година, а питање њене суштине је постављено тек у историјском периоду са развојем, најпре, филозофије, а потом и других наука које се баве овим проблемом. Показало се а је на ово питање много теже одговорити него што је у почетку изгледало. Дефинитивног одговора још увек нема као што је случај и са другим категоријалним појмовима. Међутим, одговор на ово питање је императив за психијатра због тога што тек полазећи од тога шта је нормална свест, или, у Јовановићевој терминологији, еусвест, може говорити о њеним поремећајима код својих пацијената.

             Тихомир Јовановић као најзначајнију карактеристику свести истиче њену слојевитост, њене модалитете, од еусвести преко надсвести до несвесног и парасвесног; од фокуса или жиже свести до мање свесних и несвесних слојева. Или, у класичној терминологији, до свесног интелекта (intellectus agens) до скривеног ума (abditum mentis) ¨тамних¨ делова свести одакле долазе не само ¨мрачне¨ идеје већ, каквог ли парадокса, и оне најсветлије, визионарске, идеје провиђења.

  Поремећај било којег модалитета еусвести у исто време је и поремећај свести као целине. Али у зависности од тога који је модалитет поремећен, блокиран или хиперактиван, зависи природа тока свести, њени поремећаји и начин опште духовне терапије и реинтеграције.

   Из оваквог теоријског полазишта логично је што се наш аутор определио за релативистички усмерену реинтегративну психотерапију. Овде имамо један флексибилан прилаз прилагођен конкретној особи који, поштујући најпре опште вредности, а потом и својеврсну индивидуалност личности, треба да повећа њену толерантност и прилагодљивост. Сентенце које наш аутор даје треба да духовно активирају пацијента и то у његовој најважнијој – моралној сфери. Кроз ову активност психијатар открива систем вредности свога пацијента, његове основне моралне дилеме и примарни мотив који је осујећен и који је, као такав, генератор пацијентових тегоба.

  Терапеут има задатак, и то је најважније истаћи, да пацијенту пружи више начина за излаз из кризе, а не једну ригидност да замени другом, или једну крајност – другом, што се практичној најчешће дешава.

   Овим теоријским допунама за ово, друго издање своје књиге, аутор је омогућио боље разумевање његове методе и повећао могућност њене шире употребе

Document info
Document views220
Page views220
Page last viewedWed Dec 07 13:22:01 UTC 2016
Pages78
Paragraphs1695
Words28746

Comments