X hits on this document

Word document

TIHOMIR JOVANOVIĆ – TOĆA - page 7 / 78

214 views

0 shares

0 downloads

0 comments

7 / 78

U braku je od 1960.godine. Žena je sada u penziji, drsci Olga Dimitrova-Jovanović, specijalista za Fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, profesorka je Medicinskog fakulteta u Beogradu. Ima dva sina, Alaksandra i Nenada. Aleksandar je lekar, bio na obuci na klinici Mejo u SAD, a sada je profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Dandiju. Sin Nenad je biolog i magistar medicinskih nauka.

KRATAK REZIME KNJIGA

МИСЛИ КОЈЕ ЛЕЧЕ

У теоријском делу књиге ¨Мисли које лече¨, који је др. Јовановић додао свом другом издању, у кратком прегледу развоја филозофске мисли, аутор је показао како се постепено развијала самосвест односно свест о самој себи. Преглед полази од Анаксагоре преко Аристотела и средњег века до новог доб. Свест прво спознаје свет око себе, свест о објекту, а тек потом сопствену суштину. Или, како истичу филозофи егзистенцијализма (Сартр) – свест о објекту претходи односу према субјекту, саморефлексији. Свест се дакле, као инструмент спознаје развијала милионима година, а питање њене суштине је постављено тек у историјском периоду са развојем, најпре, филозофије, а потом и других наука које се баве овим проблемом. Показало се а је на ово питање много теже одговорити него што је у почетку изгледало. Дефинитивног одговора још увек нема као што је случај и са другим категоријалним појмовима. Међутим, одговор на ово питање је императив за психијатра због тога што тек полазећи од тога шта је нормална свест, или, у Јовановићевој терминологији, еусвест, може говорити о њеним поремећајима код својих пацијената.

            Тихомир Јовановић као најзначајнију карактеристику свести истиче њену слојевитост, њене модалитете, од еусвести преко надсвести до несвесног и парасвесног; од фокуса или жиже свести до мање свесних и несвесних слојева. Или, у класичној терминологији, до свесног интелекта (intellectus agens) до скривеног ума (abditum mentis) ¨тамних¨ делова свести одакле долазе не само ¨мрачне¨ идеје већ, каквог ли парадокса, и оне најсветлије, визионарске, идеје провиђења.

 Поремећај било којег модалитета еусвести у исто време је и поремећај свести као целине. Али у зависности од тога који је модалитет поремећен, блокиран или хиперактиван, зависи природа тока свести, њени поремећаји и начин опште духовне терапије и реинтеграције.

 Из оваквог теоријског полазишта логично је што се наш аутор определио за релативистички усмерену реинтегративну психотерапију. Овде имамо један флексибилан прилаз прилагођен конкретној особи који, поштујући најпре опште вредности, а потом и својеврсну индивидуалност личности, треба да повећа њену толерантност и прилагодљивост. Сентенце које наш аутор даје треба да духовно активирају пацијента и то у његовој најважнијој – моралној сфери. Кроз ову активност психијатар открива систем вредности свога пацијента, његове основне моралне дилеме и примарни мотив који је осујећен и који је, као такав, генератор пацијентових тегоба.

 Терапеут има задатак, и то је најважније истаћи, да пацијенту пружи више начина за излаз из кризе, а не једну ригидност да замени другом, или једну крајност – другом, што се практичној најчешће дешава.

Document info
Document views214
Page views214
Page last viewedTue Dec 06 10:53:36 UTC 2016
Pages78
Paragraphs1695
Words28746

Comments